U Crnoj Gori danas gotovo da nema institucije čiji vrh nije prošao kroz policijske hodnike i sudske spise. Sudije, tužioci, visoki policijski funkcioneri, politički lideri, krupni biznismeni – svi su, prije ili kasnije, postali dio velike slike koja se sada pokušava predstaviti kao obračun sa prošlošću.
Spisak je dugačak, spektakularan i pažljivo tempiran.
I nastaviće se.
Uskoro će, nema sumnje, doći i red na dio NVO sektora, jer bez tog „moralnog pokrića“ nijedan sistem ne može dugo da opstane.
Ipak, u toj buci hapšenja, postoji jedna zaglušujuća tišina.
Ključna figura je na slobodi.
Ne zato što nema dokaza. Ne zato što je pravno nedodirljiv i ne zato što sistem danas nema snage da ga procesuira.
On nije u zatvoru iz jednog jedinog razloga – zato što je još uvijek potreban.
Njegovo hapšenje bi značilo mnogo više od još jednog zveketa lisica pred kamerama. Značilo bi priznanje. Priznanje da je sistem koji smo godinama podržavali bio pogrešan. Da nije bio „nužno zlo“, niti „manje zlo“, niti „jedina brana od haosa“, kako nam je uporno servirano ili kako smo to mi servirali.
Značilo bi da su svi oni kompromisi, svi ti taktički savezi i strateške šutnje bili greška. Ona najskuplja.
A to priznanje je skuplje od bilo koje političke cijene.
Jer kako objasniti da smo podržavali poredak za koji se sada tvrdi da je kriminalan, dok smo istovremeno tvrdili da smo imali „svoje ljude“ u tadašnjoj opoziciji? Kako objasniti da su ti „naši ljudi“ danas uredno ubrazđeni, uklopljeni, disciplinovani i korisni i na vlasti? Kako priznati da su oni bili alibi, a ne istinska alternativa?
Zato se danas hapse svi osim onog koji povezuje sve tačke.
Hapse se izvršioci, posrednici, čuvari sistema. Hapse se oni koji su previše znali, oni koji su previše uzimali, i oni koji su postali potrošni.
Sistem se, paradoksalno, „čisti“ tako što se uklanja sve oko njegove srži, ali se srž pažljivo ostavlja netaknutom.
Ne iz straha, već iz potrebe. Naše potrebe za očuvanjem.
Jer ta figura je još uvijek korisna kao simbol kontinuiteta. Kao most između starog i novog. Kao garant da se promjene neće završiti istinskim rezom, već kontrolisanom tranzicijom. Dok je on na slobodi, može se reći da „nije sve bilo pogrešno“. Da je problem bio u pojedincima, a ne u modelu. Da je sistem bio dobar, samo „zloupotrijebljen“.
A to je najveća laž ove faze. Ali ipak, ona korisna laž.
Istina je da se sistem ne može reformisati bez priznanja da je bio pogrešan u temelju. Ne može se graditi pravna država na poricanju sopstvene odgovornosti. Ne može se govoriti o novom početku dok se najvažnije pitanje uporno gura pod tepih.
Zato on nije u zatvoru.
Ne zato što je nedodirljiv, već zato što bi njegovo hapšenje srušilo narativ na kojem počiva današnja politička ravnoteža. Zato što bi pokazalo da smo godinama ulagali energiju, podršku i legitimitet u nešto što je moralo biti srušeno, a ne „popravljeno“. Zato što bi ogolilo činjenicu da su mnogi današnji ,,borci protiv sistema” nekada bili njegovi saučesnici – aktivno ili prećutno. Što je najgore, te ,,borce” smo opet mi stvorili, manje ili više.
I dok god je tako, hapšenja će se nastavljati, ali pravda neće stići do kraja. Imaćemo spektakl bez katarze, procese bez suštine i promjene bez istine.
Jer prava promjena počinje tek onda kada postane jasno da niko nije potreban više od istine. A dok god je jedna figura slobodna ne zbog nevinosti, već zbog koristi – znamo da do tog trenutka još nismo stigli.
Na kraju, međutim, postoji i scenario koji se više ne može izbjeći. Sigurno se ne može izbjeći, a to će početi dolaskom jednom čovjeka.
On će ipak biti uhapšen. Ne zato što je sistem odjednom progledao, već zato što će lanac pucati iznutra. Dovoljna će biti jedna osoba iz ove vlasti koja će, suočena sa sopstvenim krajem, odlučiti da govori i jedna iz NVO sektora, ona koja je godinama nosila oreol „nezavisnosti“, a zapravo bila dio istog mehanizma. Da, upravo ona koja je bila ,,sveti gral” civilnog aktivizma.
Kada se njihove priče uklope, kada se spoje politička odgovornost i lažna moralna vertikala, više neće biti prostora za kontrolisanu tišinu. Tada njegovo hapšenje više neće značiti priznanje greške – jer će greška već biti javno ogoljena. Tada on neće biti uhapšen zato što je oslabio, već zato što više nikome neće biti potreban.
Baš kao mnogi prije njega, ali i oni poslije njega.
Samo je jedna konstanta bitna – naš interes…